MOMČILO NASTASIJEVIĆ   
(1894-1938)

 

L A  T R O M P E T T E

A quoi bon le ciel bleu,
l’hyacinthe, la jeune fille, un vol d’hirondelle.
Au loin, la plainte d’une trompette.

C’est la complainte, par-delà monts et vaux,
d’une paysanne en deuil.

Nous sommes parents.
Lorsque meurt un homme,
mon cœur aussi est en deuil.

Arrache l’hyacinthe du cœur,
incline la tête :
le soldat, on s’apprête à l’enterrer,
et lui voulait tant vivre.

A quoi bon le pope qui prie,
puis la croix, puis le nom,
le soldat ne reviendra pas au village,
il n’embrassera pas celle qu’il aime.

Arrache l’hyacinthe du cœur,
incline la tête :
au loin, la plainte d’une trompette.
 

               Traduit par Boris Lazić

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ

Т Р У Б А

Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде запева труба.

То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.

Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.

Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,
а њему се тако живело.

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде запева труба.