SKENDER KULENOVIĆ

(1910-1978)

LA STÈLE


La stèle de marbre exalte sur son flanc un conte en images.
Plus forte que les griffes de la pluie, du vol, des vampires.
Sa lune et son soleil, qui signifient posthumes navires,
Ayant transporté l’âme, reposent à présent sur le rivage.

Villes et villages peu à peu à elle-même l’abandonnèrent.
Les chutes de feuilles, les chèvres qui paissent, tel est son horizon.
Le serpent épouse son relief, plie le sien autour du front.
A faire un signe de croix le vent rappelle aux noisetiers.

Pourquoi suis-je venus ici puisqu’ici tout est déjà dit ?
Mêlée aux herbes d’automne, je respire la verdure dernière.
Cet écho de l’arbre mûr : cercueil que me taille un pivert.

Apaise les vers qui encore bruissent sous les coups du burin
et, rasséréné, accepte que les couvre le lichen.
Sous la stèle d’un vers sans timonier ni barque fait ton lit.

                                                         
                                                   Traduit du serbe par Boris Lazić

СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ


СТЕЋАК


Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује - длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.

in: Миодраг Павловић, Антологија српског песништва, 
Српска књижевна задруга, Београд, 1990