 Sima Pandurović
|
SIMA PANDUROVIĆ (1883-1960)
CÉLÉBRATION
On perdit la raison un jour lumineux,
Transparent, profond, ô, ma chère, vineux :
Puis on célébrait cette séparation
Des souffrances, du doute, d’un million
De blessures vives de la fleur bleue et douce
de notre amour bafouée de tous.
Puis de nouveau un tas de badauds s’assemble
Dans notre jardin d’hôpital exquis :
Ils voient se promener deux êtres qui semblent
Heureux ; puis rendent louange à la vie
Qu’on abandonnait. On est loin d’eux
A présent, alors qu’ils aspirent à notre paix.
Ils ne savent rien vraiment des raisons
Qui nous ont mené là. On va parmi les fleurs,
Célébrant avec passion toutes ces ardeurs
Pour lesquels on perdit si bien la raison.
A présent on est bien dans ce monde nouveau.
Mais le monde ne pressent même pas ses bienfaits.
Le doute amoureux, notre affliction profonde
A disparu et plus ne trouble nos heures heureuses.
Des jours passés, l’amour et son signe
- L’union des cœurs - seuls nous restent.
Ici notre vie un lumineux instant désigne
Comme cordiale, paisible. La vie que l’on déteste
Où demeurent les signes, les parentés,
Ne connait l’innocence de notre monde.
Le vin vivifiant, le suc leur a été
Retiré : et puis les gène l’esprit qui sonde.
Mais de nos cœurs une seule et même rumeur
Note du temps les attraits, la clameur.
Car depuis longtemps, amie fidèle, n’est-ce-pas ?
Nous avons rompus les fils qui nous resserrent
A l’espace, au temps, aux tons et aux couleurs,
Les chaînes de la vie qui grincent et enserrent :
Car peut-être l’avons-nous voulu comme ça
A cause de notre amour et de notre bonheur.
Ils nous observent car on se promène
Vêtus de blanches chemises à travers ce jardin
D’où s’exhale un fort parfum d’hôpital.
Ils ne voient d’une vie nouvelle le charme, le bien,
De notre vif amour signe capital.
…Tien, une rosée luit dans leur regard amène…
Traduit du serbe par Boris Lazić
СИМА ПАНДУРОВИЋ
СВЕТКОВИНА
Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок - нама, драга, знан;
И светковасмо оцеплење то
Од мука, сумње, времена, и сто
Ранâ, што крваве их вређао је свет
Љубави наше плав и нежан цвет!
И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно; и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они желе мир наш тих.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лêпо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад;
А свет о њему добро и не слути.
Сумња у љубав, најтежи нам јад,
Мин'о; и часе блажене не мути.
Из прошлих дана, љубав, и знак њен
- Спојеност срцâ - остала нам још.
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
У коме знаци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима; а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук...
Јер ми смо давно, верна драга - је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове, и боје,
Ланце живота што звече и стежу;
Јер ми смо можда сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.
И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак.
Не знају дражи са животом новим
Љубави наше неумрле знак.
... Гле, очима им трепти роса немо...
|
|
|
