L E   P I N

Immense et sombre, tristement,
Il se dresse, anonyme comme l’herbe,
Bruissante source sous le firmament
Dont le sein la nuit une corneille héberge.

Eternel solitaire, masse formidable,
Des premiers rayons de l’aube jusqu’au soir,
Sur la radieuse falaise tremble
La noire ombre de son désespoir.

Il gémit au ciel que le soir voile
Quand tout douloureusement se terre
Et toute la nuit conte aux étoiles
L’amère solitude de cette terre.

 Traduit du serbe par Vesna Bernard-Radović

ЈОВАН ДУЧИЋ

Б О Р

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен,
Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.